Uskoro nesto vise o aikidou..
Samo učenje teorije aikidoa nije
dovoljno, jer se mora vežbati dok se ne oplemeni i vaše telo i vaš duh.
Bez obzira ko je instruktor, važno je da vežbate predano koliko god
možete. Zapamtite, ljudi koji ništa ne rade, a samo kritikuju, obično
najsporije napreduju.
Koichi Tohei Sensei 10. dan
Koichi Tohei Sensei 10. dan
Uklopite sve sukobe u
harmoniju. Ako ste to u stanju da učinite, onda je to najmoćnija
stvar!
Kada se suočavamo sa nečim direktno treba sačuvati stabilnost i mirnoću (spokoj) uma/srca
Kada se suočavamo sa nečim direktno treba sačuvati stabilnost i mirnoću (spokoj) uma/srca
Seishiro
Endo sensei, 8.dan
Ukoliko se partner koci i ne daje vam da uradite (vezbate) tehniku za koju ste se prethodno dogovorili nemojte stajati, uradite drugu tehniku.
Budite list i pobedicete stenu.
.. Tekst ( ,,Kao jedan list,, ) ..
Budite list i pobedicete stenu.
.. Tekst ( ,,Kao jedan list,, ) ..
AIKIDO
Naziv aikido nastao je od tri japanske reči koje ovako spojene mogu biti prevedene kao Put
-do (道) postizanja harmonije
- ai (合) sa kijem Univerzuma. Ki
(気)
se u svome najjednostavnijem tumačenju može označiti kao "pra-energija"
kojom je ispunjeno sve oko nas i mi sami. Ravnoteža i tok te energije u
našem telu i njena razmena sa prirodom određuje naše psihofizičko
stanje i zdravlje. U borilačkom smislu, kroz tehnike aikidoa, ovaj
princip harmoničnosti se ogleda u ideji da se uklopimo u napad i da
energiju napadača iskoristimo za odbranu. Primena ovog i svih ostalih
principa na kojima se zasniva aikido može se spoznati samo vežbajući na
treninzima.
AIKIDO
- BORILAČKA VEŠTINA ILI FILOZOFSKI PUT?
Philip Smith, 6. Dan So Hombu
Shidoin United Kingdom Aikikai-a
Preveo sa engleskog uz dozvolu: Mire Zloh
Na prvi pogled pitanje, da li je aikido borilačka veština ili ne, izgleda retoričko. Svi mi znamo da je borilačka veština, zar ne?
Ako razložite reč aikido, odgovor je manje jasan. Aikido se često prevodi kao "Put ka unutrašnjoj harmoniji" (The way of Spiritual Harmony) i nema pomena o borilačkoj veštini. Takodje, aikido se vežba u duhu kooperacije i aikidokama se kaze da se ne bore. Tako da aikido možda nije borilačka veština, jer takmičenje ne postoji i insistira se na bratskoj ljubavi.
Aikido ima prepoznatljivi etički kod i jasne moralne vrednosti. Može da se doda da je aikidoka naučen da ne zloupotrebi slabe strane kod partnera tokom vežbanja. U stvari, reč "partner" je u češćoj upotrebi nego reč "protivnik" da bi se naglasila ideja saradnje.
Istina leži negde na pola puta. Aikido je škola Budo-a i ne svrstava se u Bujutsu, što bi značilo da je aikido izvan stvarne borbe. Budo proučava suštinu borbe i uključuje intelektualni prilaz. Studiranje Budoa znači proučavanje razloga zašto i kako se ljudi bore, ali ne uvek stvarno uključivanje u fizički kontakt. Zbog toga, student Budoa može da se uporedi sa istoričarem ili studentom strategije; oni se skoro nikad ne bave umetnošću, već proučavaju istoriju i razvoj iste.
Na primer, ja posedujem teorijsko znanje o dugom luku i njegovoj upotrebi u ratu, ali nikad nisam izbacio strelu u ljutnji. Tako posmatrajući, aikido je teoretsko saznanje, mi se ne borimo u dođou i nadamo se da nećemo morati da upotrebimo aikido izvan njega.
Proučavanje aikido na ovaj način, može da vodi ka pogrešnom cilju. Aikido je počeo kao škola Ju Jjutsu-a (Ueshibaina škola Aiki-ju-jitsu-a) i postepeno je evoluirao u umetnost koju danas proučavamo. U ranim danima, vođene su stvarne borbe; veština je bila drugačija po stilu i načinu na koji je proučavana. Velika promena se delimično desila zbog O Senseijevih religioznih ubeđenja i zbog zabrane proučavanja borilačkih veština tokom savezničke okupacije Japana. Jezgro aikidoa se nije promenilo, suština i tehnike su još uvek zasnovane na situacijama iz realne borbe.
Šta bi onda bio odgovor na naše pitanje? Aikido je borilčka veština i filozofski razvoj u isto vreme. Aikido ostaje efektivni oblik borbe koji bi mogao da se upotrebi u realnoj situaciji. Paradoks leži u težnji vežbača i instruktora, da se izbegnu borilačke, agresivne aktivnosti, naročito tokom treninga. Lično smatram da škola aikidoa koja potpuno izbegava fizički, borilački element vredi isto koliko i Aiki-jutsu stil koji izbegava etički, filozofski element.
Po mom mišljenju, mi moramo da vežbamo aikido kao da je stvarna borba i svaka tehnika mora do održi element borilačke veštine, dok nikada ne sme da se pojavi osećaj neprijateljstva prema našim prijateljima aikidokama.
Philip Smith, 6. Dan So Hombu
Shidoin United Kingdom Aikikai-a
Preveo sa engleskog uz dozvolu: Mire Zloh
Na prvi pogled pitanje, da li je aikido borilačka veština ili ne, izgleda retoričko. Svi mi znamo da je borilačka veština, zar ne?
Ako razložite reč aikido, odgovor je manje jasan. Aikido se često prevodi kao "Put ka unutrašnjoj harmoniji" (The way of Spiritual Harmony) i nema pomena o borilačkoj veštini. Takodje, aikido se vežba u duhu kooperacije i aikidokama se kaze da se ne bore. Tako da aikido možda nije borilačka veština, jer takmičenje ne postoji i insistira se na bratskoj ljubavi.
Aikido ima prepoznatljivi etički kod i jasne moralne vrednosti. Može da se doda da je aikidoka naučen da ne zloupotrebi slabe strane kod partnera tokom vežbanja. U stvari, reč "partner" je u češćoj upotrebi nego reč "protivnik" da bi se naglasila ideja saradnje.
Istina leži negde na pola puta. Aikido je škola Budo-a i ne svrstava se u Bujutsu, što bi značilo da je aikido izvan stvarne borbe. Budo proučava suštinu borbe i uključuje intelektualni prilaz. Studiranje Budoa znači proučavanje razloga zašto i kako se ljudi bore, ali ne uvek stvarno uključivanje u fizički kontakt. Zbog toga, student Budoa može da se uporedi sa istoričarem ili studentom strategije; oni se skoro nikad ne bave umetnošću, već proučavaju istoriju i razvoj iste.
Na primer, ja posedujem teorijsko znanje o dugom luku i njegovoj upotrebi u ratu, ali nikad nisam izbacio strelu u ljutnji. Tako posmatrajući, aikido je teoretsko saznanje, mi se ne borimo u dođou i nadamo se da nećemo morati da upotrebimo aikido izvan njega.
Proučavanje aikido na ovaj način, može da vodi ka pogrešnom cilju. Aikido je počeo kao škola Ju Jjutsu-a (Ueshibaina škola Aiki-ju-jitsu-a) i postepeno je evoluirao u umetnost koju danas proučavamo. U ranim danima, vođene su stvarne borbe; veština je bila drugačija po stilu i načinu na koji je proučavana. Velika promena se delimično desila zbog O Senseijevih religioznih ubeđenja i zbog zabrane proučavanja borilačkih veština tokom savezničke okupacije Japana. Jezgro aikidoa se nije promenilo, suština i tehnike su još uvek zasnovane na situacijama iz realne borbe.
Šta bi onda bio odgovor na naše pitanje? Aikido je borilčka veština i filozofski razvoj u isto vreme. Aikido ostaje efektivni oblik borbe koji bi mogao da se upotrebi u realnoj situaciji. Paradoks leži u težnji vežbača i instruktora, da se izbegnu borilačke, agresivne aktivnosti, naročito tokom treninga. Lično smatram da škola aikidoa koja potpuno izbegava fizički, borilački element vredi isto koliko i Aiki-jutsu stil koji izbegava etički, filozofski element.
Po mom mišljenju, mi moramo da vežbamo aikido kao da je stvarna borba i svaka tehnika mora do održi element borilačke veštine, dok nikada ne sme da se pojavi osećaj neprijateljstva prema našim prijateljima aikidokama.
Tekstovi su preuzeti sa sajta Aikido federacije Srbije - www.aiki.rs
